У календару важних датума који се обележавају у школама налази се Дан сећања на Доситеја Обрадовића, великог просветитеља и првог српског министра просвете. Ученички парламент са координатором Весном Кутрички и наставницама српског језика Светланом Станић и Данијелом Стефановић, осмислиле су предавање на којем су се ученици подсетили на значај имена и дела Доситеја Обрадовића.
Димитрије Доситеј Обрадовић рођен је 1739. године у банатском румунском селу Чакову, близу Темишвара. Био је српски филозоф, просветитељ, реформатор и највећи српски књижевник XVIII века, али и најзначајнији заступник просветитељских идеја међу свим Јужним Словенима. Између осталог, творац је и идеје да се пише на народном језику, како би књиге биле разумљиве свима који тим језиком говоре. Истицао је значај врлина и вредности – као што су доброта, доброчинство, љубав, трпељивост, пријатељство, поштовање и сарадња. На часу се читао одломак из аутобиографског романа Живот и прикљученија у којем Доситеј описује полазак у школу. Ученици су се подсетили како је настала чувена Доситејева реченица: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце.“! Наиме, мештани једног градића у Банату обећали су новчану помоћ за штампање књиге, а потом су обећање и погазили рекавши да су почели да зидају две звонаре испред цркве, па док не заврше тај посао и док не купе звона, не могу помоћи Доситеју.
Разочаран Доситеј суочивши се поново са препрекама приликом штампања свог дела, почиње расправу да би показао сву бесмисао сујеверја, те том приликом изговара познату реченицу. Уместо те две звонаре, паметније би било, рекао је Доситеј, да су сазидали две школе – једну за мушку, а другу за женску децу. Оно што је такође битно јесте то што Доситеј истиче неопходност женског образовања, истичући да је мајка први и најбољи учитељ свога детета.
Доситеј је упркос свим препрекама остао доследан својој мисији. Њему, више него икоме другом, можемо захвалити што се данас можемо назвати образованим и школованим народом. Своје идеје Доситеј није само теоријски изложио. За отварање Велике школе у Београду, која ће касније прерасти у Београдски универзитет највеће заслуге припадају управо Доситеју. Доситеј никада није очекивао заслуге за свој рад.